ФОРУМ НОВОСТИ ВИДЕО ИНТЕРВЈУ КЊИГЕ ТЕКСТОВИ ФОТОГРАФИЈЕ О НАМА
Шестоднев
April 18, 2014, 12:22:32 pm *
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.

Prijavite se korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije
Vesti: Ми се не стидимо Јеванђеља-Св Василије Велики
 
   Početna   Pomoć Prijavljivanje Registracija  

 

Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: О МОНАХИЊАМА  (Pročitano 2339 puta)
Pelagija
новајлија
*
Van mreže Van mreže

Poruke: 20



« poslato: Jul 11, 2011, 12:10:45 pm »

НЕВЕСТА ХРИСТОВА
(Монахиња на умору)

 

Лепшег Женика
нема на свету
од Христа Спаса
у рајском цвету.

 
Душа се моја
обручила с Њим,
волим Га, желим,
ја срцем свим.
 

Дођох у дивни
древни манастир,
души да нађем
утеху и мир.

 
Била су тешка
сва искушења,
кроз њих је душа
нашла спасења.

 
Сузама својим
њу сам умила
и срце своје
вером пунила.

 
Молитве сузне
до Христа стигле
и мене грешну
из пакла дигле.

 
Сада је душа
спремна и чиста,
она је сада
невеста Христа.

 
Женик ме зове
да к Њему дођем.
Све што је земно
–све брзо прође,

 
небеско вечно
оста да траје,
да светли жарко
у Сунцу славе.

 
Радосно хитам
Женику своме.
Прими ме Христе
у Царству Твоме!

 
Лепшег Женика
нема на свету
од Христа Спаса
у рајском цвету.

(МОЈА ПЕСМА)
Sačuvana
Pelagija
новајлија
*
Van mreže Van mreže

Poruke: 20



« Odgovor #1 poslato: Jul 11, 2011, 01:14:57 pm »



MATI ILARIJA,
IGUMANIJA MANASTIRA POKAJNICE

MATI ILARIJA,
IGUMANIJA MANASTIRA POKAJNICE

Kad bi mi Gospod podario jos jedan zivot, ja bih opet bila monahinja; ima raznih zanimanja, a ja mislim da je najlepse cuvati Svetinju!
To su bile reci mati igumanije Ilarije, iz manastira Pokajnice.
Draga braco I sestre, pred vama je zivotopis jedne neobicne i retke duse, koji sav bese "Bozije tkanje", borba za Hrista unutar sebe i dusama bliznjih; zivotopis koji se usudjujemo nazvati zitijem, jer ga od najranijeg detinjstva Gospod obelezi stradanjem i gonjenjima zbog velike ljubavi prema Svetinji - zivotopis izabranice Bozije Ilarije, sto se rodi na svet da bude MONAHINJA...

Sav zivot majke Ilarije, od samog detinjeg uzrasta, bese u znaku ovih reci Bozijih: mukotrpni i krstonosan,
dostojanstveno-stradalacki, ali krunisan pobedom u Hristu. Bez trunke roptanja, izgradjujuci sebe u Duhu premudrosti, radosno i hrabro je nosila svoj krst ova duboka dusa, marljivo umnozavajuci talante,
izrastavsi s vremenom u stub Pravoslavlja, nacinivisi od sebe izabranicu Boziju.
Bila je legenda naseg monastva novog vremena.
Sama nikad nije osetila ljubav majke, niti je svoju majku upamtila: umrla je brzo nakon sto je donela na svet.
Mati Ilarija pise u svom dnevniku: Ja sam do trece godine zivela pod jednom strejom...
Maceha bi me cesto terala iz kuce. Kako sam bila slabo negovana, nisam ni bila razvijena. Progovorila sam kasno, u sestoj godini. Jednom moj ujak dodje na slavu kod oca, i odveo me u majcin rod. U njegovoj kuci sam rasla od 1921. do 1936. godine. Tesko sam zivela, slusala sam, radila sto sam mogla, ali nisam volela svet ni zivot u svetu. Nemam ni dana skole. Mnogo sam volela Crkvu i duhovne knjige. Sedim
tako kod ovaca i razmisljam o Crkvi, o planinama...

Kad je prvi put cula propovedi Bogomolitelja Pravoslavne hriscanske zajednice o pokajanju, grehu, o vecnom zivotu i vecnim mukama za one koji se ne kaju, cvrsto je odlucila da se povuce u manastir.
Zelja za Bogom, zelja za udaljavanjem od sveta u manastir - bila je jaca od svega.
Prvi put u manastir stupila je 10. Novembra 1936. godine u manastir Jovanje, u Ovcarsko-Kablarskoj
Klisuri. Odvela su je braca, porodicni ljudi i clanovi Pravoslavne hriscanske zajednice.
U tom manastiru ostala je sedam meseci, pretrpevsi mnoga stradanja od sestrinstva manastira.
Dosavsi kuci, dadose joj posnog hleba i ona nastavi istog dana put do novog manastira - Nimnika.
Do njega je otisla peske. Uputio je Njegovo Preosvestenstvo G. G. Venijamin, tadasnji Vladika
Branicevski. Bese 18. decembar 1937. kada je stigla u manastir Nimnik. Zivela je u Nimniku do Drugog svetskog rata, kada su poceli napadati i nase manastire... Otisla je za Zemun, odatle sa sestrama na Mozerovu ekonomiju... Mnoge strahote i pretnje imala je ziveci u onim ratnim godinama na toj ekonomiji... Nakon mnogih muka, opet se vratila u manastir Nimnik. Izabrana je za igumaniju, ali mnoge sestre je nisu htele za igumaniju i mnoge probleme joj pravile... Gonjena je i od cetnika i drugih vlasti... Otisla je kuci, posle osam godina mukotrpnog monastva. Jos jednom pokusa povratak u Nimnik u tim ratnim godinama. Sestre su negodovale i uspele da je opet optuze i smene sa mesta nastojateljice...
Ponovo odlazi iz Nimnika. U martu 1947. godine ponovo se vraca manastir Nimnik kao igumanija.
Ponovo odlazi iz Nimnika, dolazi u manastir Vavedenja Presvete Bogorodice u Beograd, pa odlatle za manastir Kuvezdin u Sremskoj Eparhiji, odatle u manastir Hopovo. Tri meseci pratila je UDBA, mucili je, saslusavali... Iz Hopova odlazi u manastir Jazak, ali je jedva ostavise u manastiru.
Odatle se vraca sa nekoliko monahinja u njen rodni kraj, u Stjenik i ostadose do 1955. godine. I tu su imale
iskusenja i problema, pa ju je tadasnji Mitropolit poslao u Vranje u manastir Sveti Stefan. Tu biva oko
tri godine. Posle zajedno odlaze u Makedoniju. Ziveci u Makedoniji, nije ih niko stitio, imale su teske
dane. Po pozivu Crkvenih vlasti mati Ilarija se vraca iz Makedonije za Srbiju, i biva rasporedjena u manastir
kod Pirota, posvecen Presvetoj Bogorodici. Kada je primila taj manastir na upravu, treceg dana dodjose komunisticki poreznici i optuzise je sto se suprostavila da da stoku i zemlju na kojoj je manastir.
Dosla je u zatvor u Nis, bila je u celiji samici. Zato sto je zastupala manastir, kako zemlja manastira
ne bi pripala Enveru Hoxi u Albaniji... Sa sestrama je dosla na Kosovo, u manastir Musutiste, kod
Episkopa Pavla. 27. godina je zivela na Kosovu i bezbroj teskih muka prezivljavala, od 1966. do 1992. godine. O mukotrpnom periodu zivota mati Ilarije saznajemo delovima stampe...
Sa puskom je branila manastir i sestrinstvo, tu divnu Svetinju...
Poslednju deceniju zivota mati Ilarija je provela u manastiru Pokajnici. Iz tog vremenskog perioda svi je
pamtimo kao stamenu, duhovno potpuno zrelu monahinju, staru igumaniju, kod koje su svi dolazili da se posavetuju i napoje dusu svoju jevandjelskom mudroscu.
Upokojila se na manastirsku slavu, Letnjeg Svetog Nikolu, 2003. godine u manastiru Pokajnici.
Tog sumornog dana u porti crkve Pokajnice okupljeni narod video je i malo cudo: velika vostanica nad kivotom mati Igumanije odolevala je i vetru i kisi, kao da svojim neugasivim plamenom svedoci:
ZAISTA OVA DUSA BESE PRAVEDNA...!
Mati Igumanija Ilarija imala je jaku veru i jaku molitvu, te je njenom molitvom ucinila da jedna zena zatrudni i
rodi.
I govorila je divne besede, kojima su se dusa i srce napajali i zahvatali sa Izvora Vode Zive!
Bila je i ostala velika svetlost u dusama nasim!
Uz ovaj opis o zivotu mati Ilarije dodajem i koju njenu pesmu.
Bez ikakve skole i diplome, sama u svetu knjige, postala je svoj univerzitet. Ni mnogi profesori tako snazno i
sveze ne disu knjigom kao ova nova Jefimija. Sklonjena u monasku keliju, u svet knjige i pesme, probesedila je jezikom srca! A taj se jezik najbolje razume. Za srce nema granica, a ni okova.
Nema starosti, nema nepismenosti, a ni nejasnoce...
Takva je poezija mati Ilarije.

KROZ OVCAR

Od Trojice vodi staza,
kroz vazduh se nagovesti.
tamo gore na brezuljku,
gle, obitelj Blagovesti.

Kad stigosmo do Morave,
zubor pusta glase svoje.
Mi, putnici namernici, -
u manastir - dobro moje.

Morava je u nizini,
manastir je na visini.
Puna dusa Bozijeg mira,
stigosmo do manastira.

Ruka pise, a um sanja
kakva bese Ovcar Banja:
svud pustinja za askete,
da se umom zanesete.

A u Crkvu kad udjosmo,
opet dusa Boga slavi.
Djevi Crkva posvecena,
kada Joj se Andj’o javi.

Molitvama od sveg srca
sa duse se skida tama.
Otpevasmo tropar Hramu,
srce pliva u pesmama.

Mati Ilarija


DOGOREVA SVECA

Vostanica svesa stoji na ciraku
i razdvaja svetlost, pa nismo u mraku.
Cesto gledam na nju, kako dogoreva,
zato moja dusa o ovom kraju sneva.
Ja na plamen gledam koji jako przi,
tri istine sveca u sebi sadrzi:
i to prvo, konac, sto su ruke plele,
a drugo je vosak, pcele ga donele.
A treca je oganj - oganj zivi plamen,
to je simvol vere tvrde kao kamen.
Vostanica gori i vec je nestaje,
sve nas opominje da se za greh kaje.
Ja njen plamen gledam, tiho je nestaje,
oh, kakvu mi sveca opomenu daje!
Nek se svaki od nas svojih greha seca,
pred ocima nasim dogoreva sveca.

Mati Ilarija

MAJCI ILARIJI
(manastir Pokajnica, SECANJE NA MATI ILARIJU)

  

JEDINO GOSPOD SVEVISNJI ZNA
KOLIKO SI PRETRPELA
STRADANJA I ISKUSENJA...
GOSPOD TI BESE OSLONAC,
VERA, NADA I UTEHA
NA STAZAMA SPASENJA...

OD DETINJSTVA TVOGA MAJKO
NE BESE TI NIKAD LAKO.
-HRABRA SI BILA.
S MOLITVAMA SVETIM NA USNAMA
NIKADA NISI POSUSTALA.
-NOSILA TE VERE KRILA.

TI MOLITVOM BLAGORODNOM
NEROTKNIJU CINIS PLODNOM
-MOLITVA JE TVOJA JAKA...
POMOLI SE I ZA NAS, MATI,
DA SE DUSA BOGU VRATI,
PRIVIJ NAS NA GRUDI SVOJE,
-DUHOVNA SI NASA MAJKA.

(moja pesma)
« Poslednja izmena: Jul 11, 2011, 01:25:17 pm od strane Pelagija » Sačuvana
Pelagija
новајлија
*
Van mreže Van mreže

Poruke: 20



« Odgovor #2 poslato: Jul 11, 2011, 01:53:31 pm »

RAZGOVOR SA MATI MIHAILOM, MONAHINJOM MANASTIRA VAVEDENJE U BEOGRADU




http://www.manastir-lepavina.org/arhiva/novosti/index.php/weblog/detaljnije/razgovor_sa_mati_mihailom_monahinjom_manastira_vavedenje_u_beogradu/


MATI MIHAILA    (moja pesma)
(Manastir Vavedenje, Beograd)


Kao mala ti si Crkvu volela,
i dusa je tvoja radoscu gorela.
Kao dete ti si otisla u manastir,
da upoznas Boga i duhovni mir.
I sledivsi poziv mati Petronije
posla si u manastir Svete Melanije.
Molitvama ti si ispunjena bila,
i mladjana ti si se zamonasila.
Nakon smrti tvoje majke duhovne,
ti dosla si, majcice, u Vavedenje.
Sa ljubavlju divnom, mati Mihaila,
primila je tebe mati Angelina.
Tebi Gospod dao je, da obidjes NJegov grob
I da vidis silazak Svetog Ognja nebeskog.
Mnogih cuda Bozijih ti si svedok bila,
sa radoscu, ljubavlju za sve se molila.
I dalje se moli mati Mihaila
za nas gresne, da nas cuva Bozja sila.
Da nas cuva, izbavlja – od oluja grehovnih,
da nam prosti, podigne nas iz svih zamki paklenih,
da nam dari razum Njega da poznamo,
da nam srce ocisti, da Ga zavolimo,
da u dusi posije veru pravu, cistu;
pomoli se majcice ti za nas Hristu!
I jos moli nasu slavnu Vladicicu,
Presvetu, divnu, Bogorodicu!
Volimo te nasa divna majcice,
pred Gospodom Silnim – molitvenice!
Sačuvana
Pelagija
новајлија
*
Van mreže Van mreže

Poruke: 20



« Odgovor #3 poslato: Jul 11, 2011, 02:04:55 pm »

Antonina, majka svoje majke





U manastiru Petkovica, nadomak Sremske Mitrovice, koji je u minule dve godine obnovljen, živi osam monahinja i jedan duhovnik

Petkovica – Monahinja Antonina došla je pre dvanaest godina u Petkovicu, u vekovnu samoću zadužbine Jelene, udovice Stevana Štiljanovića. Dođe po nalogu o kome se ne priča mnogo, zateče samo jedan izvor i ništa više od komfora. Razumela je da su iskušenički poduhvati ovde propadali zbog zaboravnosti i nebrige onih kojima je Petkovica namenjena, pre 420 godina.
Sve je ovde, kaže nam Antonina, slavilo tvorca i bez njenog prisustva. I izvor, i bilje, i tišina neobične doline u koju samo probrani vetrovi ulaze. Trebalo je, ističe, nešto učiniti da i živ čovek ovde slavi tvorca, zbog sebe samoga.
Za njen teški život u usamljenoj zadužbini iz 16. veka čula je i njena majka. Zato je krenula k njoj, noseći nužnu odeću za kćerku monahinju, u kojoj može da se vrati kući.
– Došla sam da te vodim iz ove pustinje – rekla joj je mati.
– Slušaj, majko – rekla je odlučno monahinja – ovaj apostolnik ja ne mogu da skinem, a ti možeš da ga obučeš.
Majka je razočarana otišla ne uspevši da otrgne kćerku od samovanja i teškog monaškog života u usamljenoj Petkovici. Antonina je ostala da iz dana u dan menja stanje nabolje, kako dobra volja države u obnovi manastira ne bi propala kao što je propala i u prethodnom pokušaju. Dva meseca prođe, kad taksi vozilo ponovo stiže u mir Petkovice. Opet je došla mati, sa stvarima, naravno.
– Rekla sam ti, majko, da odavde ne idem. Zadrži taj taksi da se odmah vratiš – odlučna je bila Antonina
– Nisam došla da te vodim odavde. Došla sam da ostanem – rekla je mati.
Tako manastir Petkovica dobi još jednu iskušenicu, Melaniju. Monahinja Antonina postade duhovna majka svojoj rođenoj majci.
Inače, manastir Petkovicu sagradila je Jelena, udovica Stevana Štiljanovića, da bi u njemu proživela svoje poslednje dane kao monahinja. Hram je živopisan, trudom igumana Akakija 1588. godine, što znači da je sagrađen koju godinu, a možda i celu deceniju, ranije. Prvi sledeći zabeleženi događaj vezan je za kraj 17. veka i nameru Sinan-bega mitrovačkog da od kamena napuštenih manastira Kuveždin i Petkovica sagradi svoj dvor u Sremskoj Mitrovici. Mitropolit Pajsije ubedio je bega da odustane od namere pod uslovom da mu se isplaćuje sto groša godišnje za „život” dvaju manastira. Petkovicu su neprijatelji i kasnije zaobilazili, a Antonina je ubeđena da je crkva Svete Petke sačuvana po svetom nalogu, za naše vreme.
Crkva se dugo nosila sa vekovima, pa su se na njoj bile pojavile opasne napukline. Zato su zavodi za zaštitu spomenika kulture iz Novog Sada i Sremske Mitrovice preduzeli delikatno ugrađivanje betonske mreže, koja je od umornih zidova preuzela na sebe deo tereta i ponela ga u dolazeće vreme Petkovice. Sada sledi izrada ikonostasa, istog kao što je nekada ovde bio, čiji prelepi krst čeka u Maloj crkvi u Sremskoj Mitrovici.   
Zalaganjem države i priložnika čiji je popis dug, Petkovica je preporođena za samo dve godine. Podignut je komforan konak, do manastira je izgrađen asfaltni put, dovedena struja, izbušen je bunar, i iskopano jezero-ribnjak. Zatim je u potkrovlju konaka dograđeno još osam kelija, pa sada u manastiru živi osam monahinja i jedan duhovnik. Petkovici bi, kaže Antonina, država odmah trebalo da vrati bar pet-šest hektara zemljišta od nekadašnjeg velikog imanja, jer manastir mora od nečega da živi. Manastiru je sada preko potrebno da za izgradnju parkinga otkupi hektar i po zemljišta, ali sadašnji korisnici za njega traže nedostižnih 8.500 evra.
– Sve što pogled odavde može da obuhvati, tridesetak hektara njiva i šume, bilo je manastirsko do oduzimanja posle Drugog svetskog rata. Daće bog da se to sve vrati manastiru, za duhovno dobro našeg naroda – kaže Antonina.


pogledajte i:  http://www.manastir-lepavina.htnet.hr/monahinjaantonijna.html
Sačuvana
Pelagija
новајлија
*
Van mreže Van mreže

Poruke: 20



« Odgovor #4 poslato: Jul 12, 2011, 12:28:43 pm »




Monahinje kao ikonopisci
U manastiru Gradac spojili umetnost i veru
GRADAC - Na šumovitim obroncima Golije u jugozapadnoj Srbiji nekoliko desetina monahinja u manastiru Gradac posvetilo je svoj život Bogu, ali nisu odustale od svoje doživotne strasti - slikanja, piše AFP. Pre dvadeset godina Jasna Topolski, tada već slavna umetnica koja je diplomirala na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu, stigla je u manastir iz 13. veka. Danas je ona igumanija Jefimija.
Umetnost u manastiru iz 13. veka
- Kao umetnica mislila sam da će mi umetnost pomoći da otkrijem istine, da rešim misterije smrti, ali odgovora nije bilo - kaže ova 46-godišnjakinja.
- Počela sam da tražim odgovor na drugoj strani i shvatila sam da crkva može da mi pruži kompletni odgovor na veliko pitanje o životu!

Kada je odlučila da se priključi crkvi, naučila je ikonopisanje i počela da renovira manastir Gradac, mireći tako svoje duhovne i umetničke aspiracije.
Uskoro je za njenim primerom pošlo još nekoliko mladih žena, koleginica sa fakulteta koje su takođe bile rastrzane između religije i umetnosti.

- Neke od njih su razmišljale da se zamonaše, ali nisu bile sigurne na koji način će umetnički senzibilitet prilagoditi manastirskom životu. Kada su mene ovde videle, odlučile su da probaju, dopalo im se i tako su ostale - kaže Jefimija.

To se desilo i sestri Magdaleni, najbližoj pomoćnici igumanije Jefimije u Gracu. U manastirskoj radionici ona podučava druge monahinje umetnosti ikonopisanja,
- Što više slikamo, to nam se ikone sve više čine nedokučivim... i nikad ne možemo da kažemo da smo ovladale tehnikom ikonopisanja - kaže sestra Magdalena.

- Verujem da su svi veliki umetnici vernici, iako toga ponekad nisu svesni. Ne verujem da bismo mogli da dostignemo toliku umetničku dubinu kada ne bi bilo božanske svetlosti u nama - dodaje ona.

Monahinje slikarke iz Graca su veoma tražene i ukrasile su freskama zidove nekoliko pravoslavnih crkava, čak i u susednoj Hrvatskoj, ali one više vole ikonopisanje.
Za svoj rad doživele su pohvalu od umetničkih kritičara

Za svoj rad doživele su i reči hvale umetničkih kritičara.
- To je umetnost visokog nivoa, kako u duhovnom, tako i u profesionalnom smislu - kaže istoričar umetnosti Jaša Denegri.
- Radim nekoliko dana na ovoj ikoni. Naslikala sam je za sebe - kaže mati Jefimija dok pažljivo oslikava ikonu Svete Ksenije.

Njena soba je istovremeno i umetnička radionica i uopšte ne liči na stroge manastirske ćelije. Zidovi su ukrašeni verskim, ali i figurativnim savremenim delima u svetlim zemljanim tonovima sa motivima životinja i cveća.

Igumanija kaže da nije pokušavala da kopira drevne ikone kao što drugi rade. Ona veruje da njene slike odražavaju misterioznu povezanost između umetnika i siluete sveca koji se polako pojavljuje na dasci ikone.
Monahinje svoja dela izlažu u galerijama širom zemlje

- Za mene je najvažnije da razmišljam o tome koga slikam, kako da prikažem njihov izraz lica i njihov izgled. Moram da osetim da me gledaju i da je to put koji me vodi nebesima. U Gracu je svako slobodan da izrazi svoj bogom dani talenat - objašnjava ona.

Otac Vitalije, jedini muškarac u manastiru, zadužen je za versku službu pošto je ona po crkvenim kanonima zabranjena ženama. Ovaj bivši inženjer napravio je manastirski veb sajt.

Monahinje obično izlažu svoja dela u galerijama širom zemlje, a majka Jefimija sada ima u planu da predstavi njihova dela pre i nakon zamonašenja.
- Interesovanja se razlikuju. U svojim ranijim delima tražila sam odgovore, dok danas prihvatam život onakvim kakav jeste - zaključuje mati Jefimija.
Sačuvana
Лука
новајлија
*
Van mreže Van mreže

Poruke: 24


« Odgovor #5 poslato: Avgust 19, 2011, 08:24:46 pm »

Нека нас Господ удостоји и нека добијемо још оваквих молитвеница, сестара и мајки које својим молитвама, вером, снагом,животом сведоче праву веру Хришћанску. нека им Господ да свако добро!
Sačuvana
Анастасиа
Gost
« Odgovor #6 poslato: Januar 23, 2012, 01:25:05 am »

Мати Екатерина, игуманија манастира Беочин





Sačuvana
Анастасиа
Gost
« Odgovor #7 poslato: Januar 23, 2012, 01:33:45 am »

Мати Ефросинија, игуманија манастира Темска





У овом манастиру се справљају разни чајеви, мелеми и тинктуре за лечење многих болести. Израђују се и бројанице -Богородичине сузе. Чајеви се справљају по рецептима које су донеле две руске монахиње. Мати је увек расположена да поразговара, помогне, па ако неко има било какав здравствени проблем, може се обратити Мати Ефросинији за савет и лек.

Sačuvana
Анастасиа
Gost
« Odgovor #8 poslato: Januar 23, 2012, 02:46:02 am »

Sačuvana
Анастасиа
Gost
« Odgovor #9 poslato: Januar 27, 2012, 11:14:19 pm »

Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na:  

Pokreće MySQL Pokreće PHP Powered by SMF 1.1.18 | SMF © 2006-2011, Simple Machines Install Simple Machines Forum web hosting Ispravan XHTML 1.0! Ispravan CSS!